Odustajanje

Нисам никада имала жељу да пишем блог, да глумим хероја.. Међутим, тренутно ми се дешавају ствари о којима сам само сањала. Сањала и жалила што нисам део тoга.

Живот не игра фер, то ме је досада научио. Имала сам све када је он одлучио да мења и темпо и правила игре. Извукао ми је тло под ногам... Прошла сам попут Пере Којота када га насанка Птица Тркачица и он не схвати на време да је крај пута, па лебди у ваздуhу а ивица је на метар од њега... Али то је живот... Водене струје се мењају или научиш да пливаш или се удавиш.

Међутим, ту је и трик, живот ти даје један невероватан поклон.  Само је на теби избор! Ти бираш да останеш скучен у углу собе. Ти бираш да ли ћеш кукати и јадиковати. Ти бираш сваки дан, сваким потезом одређујеш своју будућност. И што пре то увидиш и престанеш да сумњаш у себе, тиме боље. Учини себи услугу и ућуткај те демоне у себи што кажу да није изводљиво. Учини себи услугу и немој да слушаш људе који се боје промене, па због тога и тебе криткују. Послушај себе, своје срце... Шта је то што ти помера свет, а тренутно је недостижно? Хајде, усуди се, разисли. Знам да знаш шта је то. Сада је дошао момента да самом себи признаш.

Али запамти, снови се не остварују тако лако. Треба пуно труда, рада, времен, треба претрпети пуно падова и лоших изговора. Што туђих, што својих. Сећам се, пре две године сам их имала и ја..Било је пуно добрих изговора од мањак финасијских средстава, због тога што сам запослено лице, што немам удружење преко којег бих учествовала у остварење сопствених снова. А у суштини све је то био само страх. Страх од новог, страх од не познатог. Нисам имала никога да ми шапне тајну успеха борбе против таме зване страх.. Просто је, само закорачи у ту таму и невероватно али ће страх побећи попут поплашене веверице... И тако сваки дан, померај границе... сањај и смишљај, прилика ће се указати а  на теби је да је уграбиш. Сваки пут постави себи изазов, од којег ће ти се него следити од страха... То је једин пут напретка...Сада и даљe немам пара, и даље имам обавеза према предузећу, али имам подршку, има ментора да ме усмери  и помогне.

Можда сам само луда опијена тренутним успехом и осећајем да те прихватају и подржавају, али прија. После пар година константног падања почела сам да се борим, за себе, за своју будућноост, за остваривање потенцијал, померање граница.. Ко зна шта ће ми све то донети, добро или лоше.. Али опет, о неким стварима ћу „мислити сутра“.

Желим да кажем, покажем и докажем да су снови оствариви. Да после пада не треба одустати, него устати обрисати прашину са крвавих колена и наставити даље. Нема стајања, нема одустајања. Јер ниједна особа не треба себи да дозволи да стане.  Одустајање је луксуз који није прихватљив, никада, никоме! Константан рад мора донети резулатеа, каkве то само зависи од тебе. Да ли ћеш бити задовољан резулатитам и то опет зависи само од тебе. 

Питање је да ли ћеш моћи себи за 20 година да опростиш? Да ли ћеш се погледати у огледало и рећи: ти си барем покушао? Или ћеш у пролазу угледати познато лице са по којом бором и погледом пуним разочарења? Да ли можеш сам себе да приуштиш да будућег себе разочараш јер сада немаш петље?

piše:

Aleksandra Borzaš (Novi Kneževac , Srbija)