"Čovjek kako to gordo zvuči" - Maksim Gorki

Ukoliko bi trebali da komentarišemo nešto smatram da bi to trebali biti crnogorski radnici. 

Kako je davnašnja praksa u našem društvu spriječiti pobunu bespovratnim kredititma i ućutkati gladne davši im mizerne iznose kako se u državi ne bi desio bunt ljudi su ponovo spremni da se prodaju. Odbijam da povjerujem da u hrabroj i ponosnoj Crnoj Gori nije pretekao niti jedan čovjek koji će reći ne, ili sam ja u zabludi. 

Možda kada bi malo bolje zagrebli močvarnu površinu crnogorske javnosti koja nije ustalasana još od davnih dana, vidjet ćemo likove ljudi. Ljudi koje su svi zaboravili. Koji žive na marginama, oni koji su nekada bili proleterska snaga, oni koji su na svojim plećima nosili ekonomiju jedne jake zemlje i koji su radili, ali da li je to tako bilo zbilja. 

Da su ti isti radnici bili zadovoljni platama koje su pokrivale njihove opšte potrebe a sve preko toga je bilo "na kredit" izuzetno povoljno i pristupačno svima. A danas. Danas na kredit imate samo život, koji ćete ostaviti pokušavajući da vratite isti. Danas o rješenju stambenog pitanja možete samo da sanjate ili da ste bili dovoljno pametni pa da ste onu livadu gore na starom katunu prodali Rusima na vrijeme imali bi novca dovoljno za taj stan od 60 kvadrata, ali avaj vi ste više voljeli vašu zemlju i djedovinu koja vam sada tako vraća.

Evo uzmite slučaj rudara Rudnika Boksita -Nikšić. Pripremaju bunt ukoliko im se prava koja ih sleduju po zakonu ne budu ispoštovana. Epilog svi već znamo. Država će se ponovo stisnuti za par plata ili puteva koji neće biti napravljeni i eto i vuk sit i ovce na broju što bi naš narod rekao

.

Da li je to zemlja kakvu želimo? Zemlja u kojoj je potpuno normalno da ništa ne funkcioniše osim prenapučenog državnog aparata. Da se plate isplaćuju iz kojekakvih sumnjivih fondova i da naša mladež nema budućnost kojoj se može radovati. I posle nas pitaju zašto je omladina tako malodušna.

Kako pronaći razlog za borbu kada svo oružje koje koristiš ti se uvijek obije o glavu? Kako polagati nade u državu gdje je potrebna veza za mjesto vratar u uglednim institucijama? Kako se boriti protiv svih loših osobina koje je Crna Gora naslijedila od komunizma i pomiješala ih sa još gorim tekovinama kapitalizma i koja u tom express loncu pokušava da skuva nešto što svi možemo da progutamo?

Da li je ključ u toj čuvenoj riječi reforma? Da li se tu krije naša budućnost? U konstantnom procesu reformi koje nemaju kraja i koje su kvazi rješenje za sve probleme. Možda bi ipak bilo bolje napraviti jedan set zakona koji će riještit sva neugodna pitanja ozakonivši ih i davši im snagu. Danas je sve moguće i bezvlašće proglasiti vladavinom prava i diktaturu demokratijom. Ali da li je moguće razlikovati čovjek od nečovjeka? Teško Boga mi. 

А шта ја имам од тога?

Министарство Омладине и Спорта републике Србије је и ове године дала конкурс „Млади су закон“. Кроз овај конкурс су омогућена прва, скромна финасијска средства да Нови Кнежевац добије Омладински Клуб. После дугog низa година млади ће званично имати своје место у нашем месту. После радости што су средства омогућена дошао је моменат да се идеја реализује. А за реализације су непоходни волонтери. Битан део целог ланца. На жалост, та карика ми је некако слаба. Када ми је први пут постваљено питање: „ А шта ја имам од тога?“ признајем остала сам затечена и без одговора. И онда сам поставила то исто питање себи.

„ А шта ја имам од тога?“

Искрена да будем не знам. Не знам, јер живим у капиталистичком друштву где су појединац и материјална средства на првим позицијама. А шта ћемо са осталим вредностима, а шта ћемо са друштвом, заједницом? Шта ћемо са алтуристичким и афилијативним мотивом? Зар су те људске потребе ишчезле у нама, услед свих ових недаћа и немања. Изгледа да смо успели да зезнемо чика Дарвина и да  уместо еволуције дође до регресије. Прво ја, потом десет места нико, а онда ко дође на ред.  Питање је када ће да дође до промена, да не кажем револуције. У капиталистичком друштву који нас претвара у роботе и то халапљиве, шта је прави смисао? Како смо успели да дозволимо да све оде и предалеко. Да занемаримо себе, породицу, пријатеље, планету земљу зарад папира којем је сам човек одредио вредност. Када заборавимо да смо смртни и да ћемо једном затворити очи заувек? Да ли игноришемо то сазнање јер нас плаши и у том циљу затрпавамо себе непотребним материјалним стварима, а заборављамо да обратимо пажњу на небо, умињате сунчеве зраке и цвркут птица у зору. Занемаримо смех породице, и безбројне моменте које проводимо са пријатељима. Једноставно занемаримо живот.

Да се не заваравамо материјална средства јесу битна јер нам омогућавају задовољење базичних потреба: храна, вода, потреба за сигурношћу. Друштво и млади јесу у проблему јер нам више нико не гарантује сигуран посао, а самим тим нам није сигуран ни кров на главом, сигурност породице, здравље. С обзиром да су ови темељи Маслољеве хијерархије потреба, поприлично уздрмани јасно ми је да ће даљи нивои те пирамиде у сваком моменту да се сруше. Тежећи да задовољимо базичне потребе занемарујемо потребе на вишем ниво: потребе за припадношћу, потреба за уважавањем, и потреба за самоостварењем.

Наравно појединац полако постаје исфрустриран и депресиван.

А група појединаца = друштво.

И тако уместо да дам одговор на питање ја поставим још велики низ нових питања. Запитам се, врло често, да ли је промена могућа? Или је то ипак илузија, фотоморгана?

„Зашто све то дешава, дал човек ишта решава ил смо само ту због равнотеже међу звездама?“

Мењати свет је превелика ствар, могла бих рећи немогућа. Мењати државу – можда узалудан посао. Мењати мало место – да ли је то борба са ветрењачама? Али, пружити наду, инспирацију, мотивацију једној особи, само једној. Да ли је тиме сврха испуњена?

“Sometimes it falls upon a generation to be great. You can be that great generation.”

Nelson Mandela

Константно слушам приче како је у Титово време било другачије. Све је радило, појединци су утицaли на своју околину.Није ми јасно како то да нису успели да пренесу на нас тај дух заједништва. Нека се и старије генерације у питају уместо што нас осуђују. „ Ови данашња деца не знају како је играти ластиш, бити цео дан на улици, као је отићи на радну акцију...“Ок, постоји велика вероватноћа да многи нису упознати са таким видом одрастања и детињства али опет ко је ту крив?Ми који нисмо имали шансу да се упознамо са свим тим или они који нам то нису пренели?

Мада и није поента и не желим да губим време осуђивањем и питањем ко је крив, желим да знам како да исправимо ту грешку. Па да будуће генерације добију шансу за нешто боље.

Не волим када нашу генерацију називају „још једном изгубљеном генереацијом“. Зашто нас не крсте као генереацијом која ће започети промене? Зашто се сумња у нашу способност да одаберемо прави пут? Зашто нам убијају инспирацију, мотивацију, жељу да може бити другачије и боље. И на крају зашто им ми уопште и дозвољавамо да нас убеде да боље бити неће. Зашто посустанемо и претворимо се у масу зомбија. И млади и стари, сви смо жељних бољег. Мада, нисам сасвим сигурна да ли знамо шта тачно подразумевамо под боље.

„Почели смо готово од ничега, ношени ентузијазмон и жељом да испунимо задаке које је друштво пред нас поставило. Радили смо плански, од првог дана свесни шта хоћемо и шта можемо.“

Ово су речи су исписане на једној од табли у Зоо врта на Палићу (Србија). Хипнотисала та реченица и одзвања ми већ сатима у глави. Неке велике ствари и јесу настале јер су појдинци одлучили да мењају нешто из чисте љубави. Многе те ствари су опстале и до дана данашњег и ако се велика Југа рапала. Хајде само размислите добро, сви знамо по нешто што је настало за време Југославије. А у случају да не знате, питајте родитеље о радним акцијама. Само покушајте да извучете информацију шта је све изграђено. Јасно ми је да се до циљева не долази преко ноћи. Сваки велики посао који је ураћен преко ноћи у мени изазива сумњу. Питајте особу која трчи колико јој је времена требало  да стекне кондицију да истрчи 5 км. Или још боље немој те је питати, пробајте сами.

 А ми? Шта ће наша генерација да остави нашим унуцима? Шта је то на шта ћемо сви ми бити поносни? И препричавати неку активност толико пута, да ће је наша деца знати напамет и превртати очима само на уводну реченицу приче. Шта је то што ће нам при самој помисли покренути крвоток, натерати срце да прескочити, а на лицу измамити осмех. Која су то сећања? Мислим да је право време да их стварамо. И за нас и за наше потомке. Ето зашто треба волонтирати.

Свака реч је подложна промени. Не зато што нисам доследна, већ зато што што учим, растем и развијам се.

preuzeto sa: www.picturequotes.com

Piše:

Aleksandra Borzaš (Novi Kneževac, Srbija)