А шта ја имам од тога?

Министарство Омладине и Спорта републике Србије је и ове године дала конкурс „Млади су закон“. Кроз овај конкурс су омогућена прва, скромна финасијска средства да Нови Кнежевац добије Омладински Клуб. После дугog низa година млади ће званично имати своје место у нашем месту. После радости што су средства омогућена дошао је моменат да се идеја реализује. А за реализације су непоходни волонтери. Битан део целог ланца. На жалост, та карика ми је некако слаба. Када ми је први пут постваљено питање: „ А шта ја имам од тога?“ признајем остала сам затечена и без одговора. И онда сам поставила то исто питање себи.

„ А шта ја имам од тога?“

Искрена да будем не знам. Не знам, јер живим у капиталистичком друштву где су појединац и материјална средства на првим позицијама. А шта ћемо са осталим вредностима, а шта ћемо са друштвом, заједницом? Шта ћемо са алтуристичким и афилијативним мотивом? Зар су те људске потребе ишчезле у нама, услед свих ових недаћа и немања. Изгледа да смо успели да зезнемо чика Дарвина и да  уместо еволуције дође до регресије. Прво ја, потом десет места нико, а онда ко дође на ред.  Питање је када ће да дође до промена, да не кажем револуције. У капиталистичком друштву који нас претвара у роботе и то халапљиве, шта је прави смисао? Како смо успели да дозволимо да све оде и предалеко. Да занемаримо себе, породицу, пријатеље, планету земљу зарад папира којем је сам човек одредио вредност. Када заборавимо да смо смртни и да ћемо једном затворити очи заувек? Да ли игноришемо то сазнање јер нас плаши и у том циљу затрпавамо себе непотребним материјалним стварима, а заборављамо да обратимо пажњу на небо, умињате сунчеве зраке и цвркут птица у зору. Занемаримо смех породице, и безбројне моменте које проводимо са пријатељима. Једноставно занемаримо живот.

Да се не заваравамо материјална средства јесу битна јер нам омогућавају задовољење базичних потреба: храна, вода, потреба за сигурношћу. Друштво и млади јесу у проблему јер нам више нико не гарантује сигуран посао, а самим тим нам није сигуран ни кров на главом, сигурност породице, здравље. С обзиром да су ови темељи Маслољеве хијерархије потреба, поприлично уздрмани јасно ми је да ће даљи нивои те пирамиде у сваком моменту да се сруше. Тежећи да задовољимо базичне потребе занемарујемо потребе на вишем ниво: потребе за припадношћу, потреба за уважавањем, и потреба за самоостварењем.

Наравно појединац полако постаје исфрустриран и депресиван.

А група појединаца = друштво.

И тако уместо да дам одговор на питање ја поставим још велики низ нових питања. Запитам се, врло често, да ли је промена могућа? Или је то ипак илузија, фотоморгана?

„Зашто све то дешава, дал човек ишта решава ил смо само ту због равнотеже међу звездама?“

Мењати свет је превелика ствар, могла бих рећи немогућа. Мењати државу – можда узалудан посао. Мењати мало место – да ли је то борба са ветрењачама? Али, пружити наду, инспирацију, мотивацију једној особи, само једној. Да ли је тиме сврха испуњена?

“Sometimes it falls upon a generation to be great. You can be that great generation.”

Nelson Mandela

Константно слушам приче како је у Титово време било другачије. Све је радило, појединци су утицaли на своју околину.Није ми јасно како то да нису успели да пренесу на нас тај дух заједништва. Нека се и старије генерације у питају уместо што нас осуђују. „ Ови данашња деца не знају како је играти ластиш, бити цео дан на улици, као је отићи на радну акцију...“Ок, постоји велика вероватноћа да многи нису упознати са таким видом одрастања и детињства али опет ко је ту крив?Ми који нисмо имали шансу да се упознамо са свим тим или они који нам то нису пренели?

Мада и није поента и не желим да губим време осуђивањем и питањем ко је крив, желим да знам како да исправимо ту грешку. Па да будуће генерације добију шансу за нешто боље.

Не волим када нашу генерацију називају „још једном изгубљеном генереацијом“. Зашто нас не крсте као генереацијом која ће започети промене? Зашто се сумња у нашу способност да одаберемо прави пут? Зашто нам убијају инспирацију, мотивацију, жељу да може бити другачије и боље. И на крају зашто им ми уопште и дозвољавамо да нас убеде да боље бити неће. Зашто посустанемо и претворимо се у масу зомбија. И млади и стари, сви смо жељних бољег. Мада, нисам сасвим сигурна да ли знамо шта тачно подразумевамо под боље.

„Почели смо готово од ничега, ношени ентузијазмон и жељом да испунимо задаке које је друштво пред нас поставило. Радили смо плански, од првог дана свесни шта хоћемо и шта можемо.“

Ово су речи су исписане на једној од табли у Зоо врта на Палићу (Србија). Хипнотисала та реченица и одзвања ми већ сатима у глави. Неке велике ствари и јесу настале јер су појдинци одлучили да мењају нешто из чисте љубави. Многе те ствари су опстале и до дана данашњег и ако се велика Југа рапала. Хајде само размислите добро, сви знамо по нешто што је настало за време Југославије. А у случају да не знате, питајте родитеље о радним акцијама. Само покушајте да извучете информацију шта је све изграђено. Јасно ми је да се до циљева не долази преко ноћи. Сваки велики посао који је ураћен преко ноћи у мени изазива сумњу. Питајте особу која трчи колико јој је времена требало  да стекне кондицију да истрчи 5 км. Или још боље немој те је питати, пробајте сами.

 А ми? Шта ће наша генерација да остави нашим унуцима? Шта је то на шта ћемо сви ми бити поносни? И препричавати неку активност толико пута, да ће је наша деца знати напамет и превртати очима само на уводну реченицу приче. Шта је то што ће нам при самој помисли покренути крвоток, натерати срце да прескочити, а на лицу измамити осмех. Која су то сећања? Мислим да је право време да их стварамо. И за нас и за наше потомке. Ето зашто треба волонтирати.

Свака реч је подложна промени. Не зато што нисам доследна, већ зато што што учим, растем и развијам се.

preuzeto sa: www.picturequotes.com

Piše:

Aleksandra Borzaš (Novi Kneževac, Srbija)